Ходочашћа

ВАСКРШЊИ ДНЕВНИК ИЗ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ
Стопама Богочовека
На Плочи миропомазања, код Цркве гроба Христовог, молим се дуго, дубоко. Сузе саме теку, од љубави, од радости, од милине. Смешим се. У зрно бројанице могу стати. На Голготи увлачим руку у рупу где је био пободен Часни крст и проналазим камичак. Још га чувам и понећу га на последње путовање. У Кани Галилејској додирујем камене посуде у којима је Христос претворио воду у вино. У Малој Галилеји стојим на месту где је и Неверни поверовао. Код капије за Јафу чекам Благодатни Огањ, који до мене стиже од руке до руке. Приносим га бради, али она се не пали. Само ми је срце у пламену

Пише: Небојша Јеврић
Фото: Н. Јеврић и Архива НР

Летимо према Светој земљи. А хаџија брат Јован пита ме:
„Богати, брате Небојша, ти си из Црне Горе, како тамо та Мирашева црква?”
Одговарам гласно, да пола авиона чује:
„Тужно је то да Црногорска православна црква нема ни једне светиње. Али ће се и то регулисат овијех дана. Мираш је отишао у Словенију да од Словенаца купи ону Титину ногу што су му је одсјекли и држе је у формалину. Донијеће на Цетиње да пред њом метанишу и клањају се. Само, Словенци зацијепили цијену. Морао је Јеврем Брковић, на основу националне пензије, кредит да подигне.”
Пун је авион хаџија и оних који се спремају да то постану. Са нама је и отац Владислав, мој духовник из Бијелог Поља. Ту је Миља која носи двоје деце, од девет месеци и две године. Буквално – носи. Ту је Маја, која пева као Светлана Стевић, ту су Немања, Дејан... Сви се смеју. Сви се радују путовању у Свету земљу. У теретном делу авиона је и тридесет дрвених крстова три са два метра које ћемо носити на Велики петак.

2.
Тел Авив. Док чекам пасошку контролу, гледам десно и лево по огромном аеродрому. Поглед ми привлачи лепотица у униформи. Бленем у њу. Она креће према мени. Боже, зар искушење већ на првом кораку!
Прилази ми и позива да кренем за њом. Уводи ме у канцеларију код иследника и оставља ме са њим. Очито професионалац, вероватно из Русије, пита све. Сликање. Узимање отисака прстију.
„Ја сам писац, хоћу да пишем о Јерусалиму.”
Он ме сумњичаво гледа. На крају, вадим новчаник и показујем са колико су будућег Хаџи Јевру опскрбили.
Показао сам кључни аргумент.
Могу у Јерусалим! Лова, бато.
Путовање у Јерусалим грешном песнику и ратном репортеру омогућила су браћа Данко и Звонко, грађевински инжењери.

3.
Кроз капију за Јафу улазимо у Јерусалим. Град је седамнаест пута рушен, осамнаест пута обнављан. Преживео тридесет ратова. Ту је пупак света. Смештамо се у хостел „Петра”, одмах уз зидине Јерусалима. Можемо да бирамо између шестокреветне собе или душека на крову. Одлазим на кров и чекам свитање. Одатле пуца поглед на Јерусалим. На сто метара од „Петре” је Црква гроба Исусовог. У даљини сија на сунцу кров џамије Ал Акса. То је после Меке и Медине највеће светилиште муслимана. А тамо негде је и Зид плача.
Неиспаван, силазим до Цркве гроба Исусовог.
Одмах на улазу је Плоча миропомазања. Ту је Исус помазан са сто литара смирне и алоје. На њему је било пет стотина рана. Поклоници из читавог света долазе ту да изговоре своје молитве. Доносе делове одеће својих болесних и драгих да на њима остане миро. Као да је одједном сва туга изашла из мене. Теку ми сузе, али не туге већ љубави. Осмехујем се.
Кувуклија се састоји из два дела: Капеле анђела и Христовог гроба. Ту је и онај камен на којем је Бели анђео сачекао мироносице, као на најлепшој српској фресци. У Кувуклији не дају да се дуго задржиш. Зато излазим, пењем се степеништем на Голготу (Брдо лобања) и палим свеће. Увлачим руку у рупу где је био пободен Часни крст и проналазим камичак који још чувам.

4.
У суботу смо отишли на Маслинску гору, место Вазнесења Господњег. Христос није хтео да се вазнесе из Јерусалима, који га је осудио на смрт, већ се вазнео са Маслинске горе. За четрдесет дана јавио се једанаест пута а видело га је шест стотина људи.
Свраћамо у грчко Вазнесење. Тамо је позната фреска, за нас Србе нарочито значајна: сцена бомбардовања призренских Архангела, Зочишта и Девича. Монах Ахилије ту нам држи лепу проповед, антиекуменистичку.
Настављамо до Мале Галилеје. Господ се ту, седми дан после Васкрсења, јавио својим ученицима: „Ходи овамо, Томо, стави прсте своје и руке у ране моје.” И неверни поверова.
Ту је летња резиденција патријарха јерусалимског. У хладовини ручамо хумус и лепињу. Маја, Јован, Немања, Дејан певају: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешнаго!”
Од места где је Господ узјахао на магарца кренули смо са палмама и крстићима у рукама, и за патријархом смо се спустили доле до црквице Рођења Пресвете Богородице у старом граду јерусалимском. Неки носе велике палмине гране, неки крстиће које веште руке лако направе од палминих гранчица.
Следећег дана, на Цвети, одлазимо на литургију у руску цркву, где се налази чувена икона Благовести.
Као и сваког дана, идем поново до плоче миропомазања. У дубокој молитви, ту се сећам својих грехова и молим за опрост.

5.
Понедељак. Идемо у пећину где је свети Јован Крститељ са својом мајком, светом Јелисаветом, био сакривен. Света Јелисавета тамо је и сахрањена. Бежећи пред гониоцима које је послао Ирод Децоубица, она се пред стеном помолила и камен се отворио. Ту је извор са којег су пили воду. Палми, чијим су се плодовима хранили, и данас тамо има много. Те рошчиће зову хлеб Јована Крститеља.
У манастиру смо Часног крста, троједног дрвета. Ту је Лотова црква. Лот је посадио једно до другог три семена. Кедар, шимшир и кипарис. Сјединили су се у једно дрво. То дрво није се могло обрадити, па су га бацили у Кедронски поток. После тридесет година баш од тог дрвета је скован крст на којем ће разапети Христа. Пронашла га је царица Јелена у пећини ископаној у Храму гроба Исусовог. До петнаестог века ходочасници су добијали по комадић Часног крста, али се он није смањивао.
На Велики уторак одлазимо прво у манастир Свети Георгије, па у пећину светог Илије, којег је гавран хранио. Ту су нетљене мошти светог Јован Румуна. Целе су његове руке, ноге, ципеле.
Одатле се запућујемо на Гору кушања. Четрдесет дана искушавао је ђаво Исуса. Слашћу, самољубљем и влашћу. Наговарао га да скочи са стене, али је Исус знао да ће ускоро отићи у другом правцу.
Из пустиње одлазимо на реку Јордан, на погружавање. У белим стихарима које ћемо чувати да би у њима били погребени, погружава нас свештеник у воду.
Потом смо код манастира светог Герасима Јорданског, оног који је припитомио лава.

6.
Велика среда. Идемо на најдужи пут, ка гори Тавор.
Пењемо се пешке ка месту Преображења.
Уморан, пре него што ћу ући у цркву, лежим на земљи. Мирис земље на Тавору остаће у мени заувек. Ту је Исус извео Петра, Јакова и Јована и пред њима се преобразио. „Засијало је лице његово као сунце а хаљине биле беле као светлост. Облак сјајан заклони их и они чуше глас који говори из њега: ,Ово је син мој љубљени који је мени по вољи. Њега слушајте.‘
И кад силажаху са горе, заповиједи Исус: ,Ником не казујте шта сте видјели док Син Човечији из мртвих не васкрсне.‘“

7.
У Назарету смо, месту где се арханђел Гаврило јавио Пресветој Богородици. Некада су куће овде надзиђиване над пећинама. Исус је ту провео највећи део свог овоземаљског живота, највише у дрводељској радњи свог очуха. Ту је изрекао оно чувено да „нико није пророк у свом селу”.
Данас у Назарету живи петнаест хиљада правоверних. У Црквицу извора, где је Пресвета Богородица долазила на воду, идемо да напунимо пластичне флашице. Продавцу флашица дајем папирнате новчанице српских динара. Он скаче и радује се. Никад их није имао у рукама.
Потом смо у Кани Галилејској, где је Господ на свадби претворио воду у вино. Било је то прво чудо које је Исус учинио. Од шест камених посуда у којима је вода претворена у вино, сачуване су две. Пре се у њих могло ставити вино да се освешта, али више то не дају.
Црква дванаест апостола, на Галилејском језеру. То језеро, 204 метра испод нивоа мора, богато је слатком водом и рибом. Ту је Исус позвао рибаре Андреја и Симона, званог Петар, да крену са њим и постану рибари људских душа. Придружили су им се Јаков и Јован. Са овом четворицом положио је темеље Цркве, земаљске организације Божјег царства.
Око Цркве дванаест апостола слободно се шетају паунови. Палим свеће за мени драге. Док се други купају у Галилејском језеру, дуго се молим. Осећам како моја молитва постаје дубока и пуна радости. У Београду важим за „агресивног ћутолога”, али овде не престајем да се осмехујем и радујем док изговарам Исусову молитву.
На западном зиду је фреска Огњена река. Прекрасна.
На Велики четвртак на литургији и причешћу смо код Руса. Потом одлазимо у собу Тајне вечере и на место где је написан 50. псалм и одслужена прва литургија. Собу Тајне вечере зову и Горњица. Свети Сава ју је жеженијем златом откупио од неверника и вратио у посед хришћанима.
У петак је Крсни ход, литија наша са крстовима. Много је света по улицама Јерусалима, али једино Срби носе крстове. Од тамнице, улицом Бола, онда доле, тамо где је нађен крст, до пећине царице Јелене. Она је наредила да се ископа пећина и ту су нађена сва три крста. Ту су се окупили сви Срби у песми и молитви. Ту и на Голготи. Брат Јован у српској народној ношњи привлачи пажњу свих. Велики је овај петак.
Спремамо се за Велику суботу, за литургију поноћну у Цркви гроба Господњег.

8.
Велика субота. Служба силаска Светог огња до данас представља врхунски верски догађај Источне цркве, православне. Због Благодатног огња хиљаде верника сваке године у ове дане хрли у Јерусалим. До дванаестог века латинска црква је прихватала веродостојност чуда, али је онда папа Григорије IX одлучио да то оспори и забрани латинским верницима да у Служби учествују.
Свети огањ се расипа кроз унутрашњост храма у облику плавобеличастог блеска. Он осветљава делове храма и пали неке од кандила као и свеће верника. Неугасиво кандило Пресветог гроба први пут је упаљено 326. године, када је откривен Христов гроб, и од тада остаје неугашено пуних седамнаест векова. Патријарх Диодор I до своје смрти, у децембру 2000. године, присуствовао је Служби силаска Светог огња. Шездесет три узастопне године.
„Из средишта самог камена на коме је лежало Исусово тело извире нека неодређена Светлост. Светлост излази из камена као што се диже магла са језера. Изгледа као да је камена плоча покривена влажним облаком, само што је то светлост. Светлост се уздиже и обликује стуб у ком је пламен, тако да са њега могу да упалим свеће. Кад примим пламен на своје свеће, излазим и предајем Огањ јерменском, па онда коптском патријарху. Након тога делим Огањ свим људима присутним у храму.”
Године 1579. турски управитељи су забранили грчком патријарху и православним верницима да уђу у Храм Васкрсења и да одслуже устаљену Службу силаска Светог огња. Патријарх је стајао са леве стране капије храма и молио се близу једног стуба. Наједном, стуб је напукао и Свети огањ је почео да излази из његове унутрашњости. Патријарх је одмах запалио своју свећу и разделио огањ верницима.
Код Јафа капије чекам Свети огањ који иде од руке до руке. Палим свеће и приносим пламен бради. Не пали се.

9.
Причешће. Мало смо се одморили и крећемо ка Витлејему. Граду хлебова. Одатле идемо у пастирско поље, где је Исус рођен. Ту је звезда са четрнаест кракова која означава место рођења Исусовог.
На пола пута од Витлејема према Јерусалиму је манастир Теодосија Великог. Ту је Пећина мудраца, где су сахрањене мошти светог Теодосија, светих Козме и Дамјана. Мудраци су се у Витлејему поклонили Богомладенцу и у повратку овде заноћили. Јавио им се анђео Господњи и рекао им је да се не враћају Ироду, него да наставе другим путем. Ту се угљевље светом Теодосију само упалило и он је подигао манастир.

10.
Када је Свети Сава походио Свету земљу, у манастиру Светог Саве Освећеног добио је од монаха икону Богородице Тројеручице и игуманско жезло. Икону је свети апостол Лука насликао на дасци од стола на којем је била Тајна вечера. Сем ове иконе, Сава је добио и Млекопитатељицу и две иконе Петра и Павла. Свети Сава Освећени прорекао је да ће у манастир из далека доћи гост принчевског рода који имати исто име као он: Сава.  Препознаће га по томе што ће пред њега пасти добро причвршћени игумански штап. Завештао да се том госту предају речене светиње. Свети Јован Дамаскин је том завештању додао своје: да се истом госту дарује и Тројеручица. Тако и би. Пред светог Саву Српског три пута је пало жезло и Тројеручица се поклонила.
Сто тридесет година су овде били српски калуђери.
У повратку опет укрцавамо у авион дрвене крстове. Сваки од нас ће га понети на дар некој од цркви у Србији и Српској.

***

Лепиња с леблебијама
У хостелу „Петра”, некадашњој руској касарни, спрема се хаџијски ручак. Танка лепиња посута хумусом од леблебија. И то је све што ћемо јести док смо у Светој земљи. Једе се једанпут дневно, али глад не осећам.

***

Пушење
Док сам се спремао за Јерусалим, мислио сам да ће ми највећи проблем бити пушење. Пушио сам три пакле дневно и зато понео пун кофер цигарета. Кад сам прошао кроз капију Јерусалима, тог града богомоље, заборавио сам на цигарете. Не знам како. Чудо. Без икакве никотинске кризе отпао је смртоносни порок са мене.